R...A...D...O...M...I...R

  У години обележавања стогодишњице оптирања бројног нашег живља из Мађарске у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца након завршетка Првог светског рата, вредно је осврнути се на оптацију као мотив у нашој књижевности, на који наилазимо у њеним траговима. Тек подсећањем на судбине које су трајно обележиле животе свих оних душа које су се на оптацију одлучиле, а без чијег се помињања не може заокружити хроника ХХ века, стећи ћемо потпуну слику о последицама које су из тих догађаја проистекле. Оне ће се осетити деценијама након тога, како за оне који су – посве странствујући, кроз тај трагичан и болан процес прошли, тако и за српску мањину у Мађарској која је након оптације постала још малобројнија и готово безначајна.

Овим масовним одласком српског живља из мађарских насеља трајно је нестао наш идентитет из тих крајева, а са њим ишчезла и једна засебна култура, традиција и обичаји које су Срби у њима неговали и установљавали вековима уназад. Тужне поворке Срба, заувек напуштајући своја огњишта, исељавајући се из својих кућа, улица и сокака, одвеле су све те људе у неке нове пределе. Тај нестали свет отпорних и издржљивих душа данас провејава само у бледим сећањима понеких од нас. Њихов стари крај, села и градови и даље постоје, али већина без икаквог трага да су у њима некада живели Срби – пристојни, вредни и тихи. Подсећање на њих, данашње и будућих генерација, наша је дужност, како према прецима и прошлости, тако и потомцима и будућности.

Непостојање мотива оптације у стваралаштву наших художника, као и оних који су у њима саучествовали својеврстан је преседан у српској заоставштини која би морала баштинити дела инспирисана њоме и бити начело њеног свесног обликовања. Тек је неколико имена која су се својој обавези одазвала, док је на жалост већина остала нема. Анализом српског художественог стваралаштва у односу на поменуте догађаје покушаћемо бар донекле да одговоримо на питања која остају отворена.

ОПТАНТИ У КЊИЖЕВНОМ СТВАРАЛАШТВУ

ХХ ВЕКА

Обриси српског културно-художественог стваралаштва, утемељавани када и прве српске државе и земље, засновани су на стварним историјским догађајима и личностима. Основна обележја најраније српске књижевности и изображења били су наши владари, династије, светитељи, њихова житија и црквено предање, као и догађаји који су усмерили или променили ток и правац историје. Дакле од давнина стицана и сачувана заоставштина наших художника бејаше у најтешњој повезаности са свим оним што нас као народ дефинише. Раздобље између два рата ХХ века раскинуло је са вишевековним традициjaмa и испољило се у разнородности и експериментисању са разним актуелним европским књижевним школама, одбацујући форме претходника. Тиме смо неповратно изгубили своје изворне везе српске народне књижевности са душама њених протагониста.

Време пред нама, дела сладосна чувствима срдаца наших изграђују основе непоколебљиве наде да ће питање оптаната покренути много разлога за размишљања, откривања нових сазнања и напослетку спознају о догађајима који су тако брзо нестали из сећања српског народа. Дакле, овај јубилеј не треба да буде коначан, него управо супротно, први у низу и исходиште будућих сличних обележавања годишњица и подсећања на оптанте и њихове тешке судбине; порука о потреби стварања нове, односно обнове, художествене синтезе и одпочињања новог поглавља у развоју савременог српског стваралаштва. Зато позивамо све оне који ће тек оставити трага у художеству, да надахнути судбином оптаната створе и оставе бар једно своје дело, сматрајући га својом светом дужношћу.

Бавећи се феноменом заборава, који је нашем народу толико својствен и близак, истински ми је произведен утисак о хотимичном или нехотимичном настојању да своју прошлост, била она светла победничка или, пак, мрачна и трагична избришемо и заборавимо, све док је неке друге и будуће генерације не открију и осведоче њен значај и величину.

Ни сами сведоци оптирања, притиснути тескобом и неизвесношћу нису о својој трагедији оставили писаног или било каквог другог трага, иако је велика већина њих била писмена и образована. Нови светски сукоб свакако је томе доста допринео, бацивши у сенку пређашње догађаје и жртве, a доневши нова животна искушења и муке. Усмена сведочанства која су живела са њима, са њима су и отишла. Након нестанка последње генерације оптаната и она су замрла.

Зашто је двадесети век затајио? Вероватно је претходни, понешен романтичарским духом, изнедривши велика дела и отелотворивши давнашње жеље нашег народа, био сврсисходан и довољан. Уморивши се, зататајили су и сликари, писци и песници. Врли нови свет журећи у будућност, бавећи се стварањем и изградњом савременог човека новога доба, чија сећања изгледа нису смела бити оптерећена прошлим временима, није им дао могућности и прилике за то.

У томе прође двадесети век, углавном трагичан, саздан од великих технолошких достигнућа али дехуманизације човека и божанског у њему. У тишини о оптантима прохујао је у метежу већих, и остатку света значајнијих збивања. Оптанти, неопажени, остадоше скрајнути и убрзо заборављени. Њихов бол и тескоба никога ганула није. Академици им нису доделили место у науци, историчари значај у историји, Црква им није доделила светитеља заштитника. Нико им ништа доделио није, а рекли бисмо да и оно што им је по закону човека и природе припадало, одузето је. Ако потражимо било какве изворе у литератури, изображењу, на филму, у музици или каквом год другом художественоме правцу, нећемо наићи ни на један траг о оптантима, оптацији, њиховим животима и судбинама. Двадесети век дакле, упркос свој трагичности која их задесише, и која је морала бити забележена и сачувана – испричана, опевана и оплакана, остаде нем. Уистину, мало је дела која говоре о великим и важним догађајима настајало у првим тренуцима након што су се одиграли и догодили. Некада су, чини се, морале проћи деценије, па и столећа, како би били опажени и откривени. Најчешће захваљујући делима створеним од стране художника и културних делатника, који у прошлим, давним временима траже и проналазе надахнуће.

Што се тиче српских књижевника у Мађарској, далеких потомака бројних наших сеоба, путеви предодређености и лирских интуиција ретке воде кроз стваралачке процесе прожете националном историјом, доводећи их до истинске коначности из које проистичу њихова највреднија дела. Само наслућујемо њихова поетска осећања прожета сећањима на оптанте, односно на оне који су без својих сународника након оптације остали.

Они су сами и све их је мање. Стојан Вујичић у својој песми Расточење, насталој 1972. године зато поручује:

Умире злато

сребро се у црнину завило

камење је очи заклопило

догоревају устрептале свеће

сане и гине погубљено цвеће

клонули су ликови

немо запреше огњени точкови

Посредне последице оптирања угасиле су многа сребрна кандила небројених српских цркава у древној Горњој земљи, мајчинском крилу и родној груди нашег живља далеког од матице. Песник, као тихи сапатник великих историјских збивања, дубоко продире у крхкост својих савременика, угњетеног преосталог народа осуђењог на нестајање.

Извор надахнућа песничког изражаја код Војислава Галића, сентандрејског свештеника рођеног у Сантову, сродан је Вујичићевом. Употребом смелије метафоре он појашњава предодређени саставни део човековог бивствовања неодвојивог од бола, самоће и тескобе. Као и у претходним стиховима, и овде наслућујемо предумишљај песникових осећања:

Не постоје птице селице

са две отаџбине

без туђине

отме ли се земља од њих

ни небо није свачије

Из збирке песама Ветроград на Дунаву, објављене у последњој деценији ХХ века, Галић као да претказује поновно уздизање духовности, успостављајући чврсте везе садашњег са оновременим:

Наши покојници нису мртви

као њихови што су историја

наши и сада поје по црквама

кроз брујање звона успињу се небу

лествицом страдања узлазе у цркву

на чијим фрескама препозану себе

Иако се ни у овим стиховима неопажају директне везе са оптантима, кроз апстрактне песничке визије дознајемо да је исконски садржилац нестајући човек, управо онај без којег је српска заједница у Мађарској остала.

Синтеза поменутих и наведених трагова у српском стваралаштву неминовно нас доводи до закључка да се у ХХ веку недовољно пажње посветило случају оптаната и оптирања. Тек се у фрагментима дало наслутити о овом историјски важном догађају. На жалост, чак ни два највећа великана историје уметности, Дејан Медаковић и Динко Давидов, а чији је допринос науци непроцењив, нису довољно пажње посветили српским исељеницима из Мађарске, иако су се током целе своје научне каријере бавили Чарнојевићевим јатом и његовим културним наслеђем на тлу Угарске. Вредно је поменути и историчара Душана Ј. Поповића, у чијим ћемо се обимним делима упознати са историјом Срба у Угарској, али мало о тренутку оптације и оптантима.

ОПТАНТИ У КЊИЖЕВНОМ

СТВАРАЛАШТВУ XXI ВЕКА

Неправда заборава према свима онима који су кроз трагичан и болан процес оптирања прошли, исправљена је тек у нашем веку. Књижевник Драгомир Дујмов се у свом познатом делу Воз савести делимично бави и овим догађајем. Од седмог до четрнаестог поглавља подробно обрађује личне судбине оптаната, сликовито приказујући сву злу коб која их је задесила на њиховом путу живота. Досегавши сопственим чувствима искуственост њихове трагедије, наводи:

Оптанти су вечито живели у неком оловном ишчекивању које је било непрегледно и несхватљиво. Никада се нису превише удаљавали од вагона који су лети били претопли, а зими, пак, сувише хладни. Плашили су се да неко не задоцни. Ко зна, можда ће се већ следећег тренутка десити чудо. Још су увек веровали у несвакидашње ствари, јер су и они сами били део тог волшебног и гротескног света. Страховали су да им воз којим случајем не утекне. Надали су се најбољем. Изнад свих тих мрких вагона надвила се нека невидљива библијска нада која је одисала необичном вером.

Историчар Милан Мицић, између осталих, дарује нам књиге Срби оптанти из Мађарске у краљевини Југославији (1921–1941), Одисеја батањских срба, и више десетина есеја, бавећи се општим историјским процесом оптације и колонизације. Мицић у своме раду, не само као врсни историчар, него и сјајан писац, вешто испреда приче и осликава бројне тешкоће кроз које су оптанти пролазили, дотичући се појединачних судбина породица оптаната. Бавећи се оптацијом батањских Срба, коју назива одисејом, увиђа да она јесте парадигма за целокупан српски народ из Мађарске, јер у њиховој сеоби, њиховом покрету, одсликава се сва историјска судбина српског народа који јесте народ покрета, народ сеоба, народ миграција и народ лутања. Тако су и лутања оптаната из Мађарске и батањских Срба део те велике луталачке историје. Њихова количина наде коју су они понели са собом на том путу мешала се са количином горчине, на коју су у новој југословенској држави наишли. Без његовог доприноса на откривању свих чињеница, и увида у њих, историју свих ових догађаја и простора који су њима обухваћени, не би било могуће схватити у потпуности.

Вредан помена, из перспективе научног доприноса на овом пољу, свакако је и Др Гојко Маловић. Његов деценијски рад на истраживању и прикупљању свих чињеница и података резултирао је настанком књиге Сеоба у матицу објављене у два тома. Поред поменутих и наведених, ова фактографски изнешена научна студија, иначе Маловићева докторска дисертација, завређује подједнако наших похвала и поштовања.

“Голгота Срба оптаната”, књига Ранђела Раше Анђелковића, сарадника на терену др Гојка Маловића и афирмисаног хроничара који се јавности успешно представио са више монографија, опширно наводи цитате, усмена сећања и документа Срба оптаната. Како аутор сам наводи: оптирање већине Срба из Мађарске у Југославију било је непорециви пут голготе и одисеје, који назива – хроника туге. Погрдни називи којима су их додатно унижавали домаћи становници, попут дођоша, кофераша и празнова, само су увећавали већ довољно велики очај и тугу оптаната.

“За све оптанте који су се доселили у Војводину за време оптације једно је заједничко – велико разочарење у представнике власти и у народ који их је дочекао”.

Још једна књига прелепог и необичног наслова изнедрена је из пера потомкиње оптаната, Зорице Гашовић. “Лета Господња српских оптаната из Мађарске: од мртве страже српства до сеоба у матицу и даље: породична историја”. Како сам наслов књиге гласи, и овде је историјски догађај описан кроз призму породице која бива изложена свему ономе шта су ондашња времена донела бројним Србима оптантима. Богато илустрована фотографијама из старих породичних албума и документима из процеса оптације, ова књига је једно вредно сведочанство створено од стране потомака.

Остајемо у нади да ће молбе бити услишене од стране наступајуће младе генерације художника и културних прегалаца, како би се најзад створила библиографска грађа вредна озбиљније пажње. Непостојање поменутих догађаја као теме у, до данас, створеним делима окрњило је нашу заоставштину за будућност. Осврт на судбине оптаната могао би бити неисцрпан извор надахнућа свима који стреме откривању богате и трагичне српске историје, јер мотив оптације као градивно ткиво може створити и оставити само вредна и племенита дела художествености. Незаборав је одредница. Време пред нама даје прилику да то исправимо и урадимо. У име оних који су стварали у прошлости, као и у своје лично, делајући свесно и савесно у овоме времену и веку.

Радомир Чваркић

Koliko si danas ovaj svet izgradio, a koliko srušio? Pitanje pred kojim stojiš.

Možda ništa od navedenog nisi ni uradio, ali svi oko tebe ga grade ili ruše. Pa zar samo da nemo posmatraš i stojiš.

Koliko sam danas ovaj svet sačuvao, a koliko izgubio? Pitanje pred kojim stojim.

Možda ništa od navedenog nisam ni uradio, ali svi oko mene ga čuvaju ili gube. Pa zar samo da nemo posmatram i stojim.

Isto kao što ja pitam sada svoje prethodnike i sebe, uz pohvalu ili osudu.  Sutra će neko pitati moje potomke. 

Rešio sam da stanem pred taj sud svojevoljno. Šta mi drugo i preostaje. Sva pitanja će doći po svoje odgovore pre ili kasnije.

Onako uglađen, kako znam, sa fino ukoričenom savešću, otišao sam da odgovorim šta sam uradio a šta nisam, i šta nisam hteo a trebao, a šta nisam trebao a hteo. Svi u dugom nizu ispred sudnice već  su čekali svoje presude, svoje nagrade ili kazne. Prišao sam  i stao u red. Tamo su se do te mere stiskali i gurali da ću slučajno ispustiti i izgaziti svoju fino ukoričenu savest. I šta da radim onda sa izgaženom savešću. Kako ću pred sud. Uzviknuo sam da je dosta!

"Meni je, kao i vama, savest svetinja, i šta ću ako mi je izgazite i iscepate?!"

Visoko sam podigao ruke i u njima držao svoju fino ukoričenu savest i otišao dalje. Ispred velikih vrata, kroz koja ću proći sledeći, prestajem da razmišljam. Iza mene kolona a u meni nada i strah. Imao sam vremena da još jednom preispitam svoju fino ukoričenu savest i osvrnem oko sebe. Ostaje mi još par koraka i nekoliko minuta. Vreme je da uđem. Visoka tavanica i prazni zidovi su sve što sam video, nigde nema ničega. Prostorija je velika i obasjana. Svetlost dolazi sa svih strana a prozore ne vidim. 

Čekao sam sudiju, porotnike. Bilo koga da me prozove, ali tamo nema nikoga. Samo ja, moja fino ukoričena savest i praznina.  Uspaničen, istrčao sam napolje da pronađem čoveka koji je izašao pre mene i stigao ga. Moram ga pitati šta se dešava i gde su svi iz sudnice, jer sam zbunjen. Sa čudnim osmehom me je saslušao i rekao:

"Zar ti ne znaš? Tamo u sudnici nema nikog, samo ti i tvoja savest. Ti na jednoj strani a tvoja savest na drugoj. Tvoja savest je tebi i sudija i porota, a ti si svojoj savesti i porota i sudija. Ti odlučuješ šta ćeš sa svojom savešću, a tvoja savest odlučuje šta će sa tobom. I samo znaj još ovo, pusti da savest prva odluči, pa tek onda ti."

Ćutao sam i slušao čoveka čijeg se lika više ne sećam. Imao sam volje da se vratim unutra ali kao da mi je ponestalo snage. Sabrao sam se, odlučio da ne odustanem i stao opet na kraj reda. Na taj sud ću i onako kad tad stići.  

 U tvom životu teku dani, i visina sa koje ih posmatraš odaje njihov značaj. Jedinstvenost koju vidiš u svakom od njih čini te smelijim. Kada kreneš da se spuštaš u podgrađe svojih neosnovanih zebnji, gde svaki vetar neumorno kovitla ulicama, poneseš i osmeh na licu koji ne kriješ. Prolaznicima se učiniš čudnovato, ali ti sva njihova lica pospeš svojim raspoloženjem. Gordo produžiš stazom uzdignute glave, jer znaš da će već neka naredna kiša sprati sve ono što ostavljaš za sobom. I šta da učiniš da ovaj grad postane tvoj. Priđeš mu od nekud sa gomilom razuzdane sreće i sve preostalo što imaš samo je vera da je ona dostižna i obavezna. Ušetaš se tiho i nastaniš tik do puta koji te je tu doveo i više nikada ne potražiš svoj dom.

-Može li želja roditi uspeh? Da li je želja ičija majka?

Sediš na osunčanom pragu i pišeš neki svoj dnevnik. Nije te briga za odgovor. Sunce ti ne dozvoljava da jasno pogledaš u daljinu, greje tvoje umiveno lice. Davno posađeno semenje koje ti donosi plodove, ubraće svi koji tim putem prolaze, i nasitiće se a neće se ni zapitati čije bi moglo biti. Ti znaš.

Kroz podgrađe tvojih neosnovanih zebnji, po kojem zamišljeni ljudi guraju biciklove u svojim dugim šetnjama, gde svaki vetar neumorno kovitla ulicama, ostaje delić dana. Onog tvog. Da i njega sunce odnese sa sobom negde daleko na zapad i tamo ugasi zauvek.

  Tvoj grad ostaje s one strane reke, i u njemu ne stanuje više niko ko bi te potražio i zapitao gde si. Odem tamo i nigde ne pronađem tragove po kojima bi iko znao da su kaldrme trpele tvoje udarce u begu. Ne pronađem ni delić istorije koja mora sačuvati svedočanstvo tvog sećanja o mladosti i miru, donetom ratu ko zna od kuda, i odlasku i nestanku tvoje velike zemlje. Zemlje koja te je čvrsto zagrlila na svom pragu i nestala, a sve što ti je ostavila su sva tvoja sećanja i ništa sem toga. Ne zato što je bila nadmena u svojoj škrtosti, nego zato što je rastrgnuta u svojoj nemoći, nemajući išta drugo i dragoceno.

  Čovek se jednostavno rodi na nekom mestu, ne birajući ga i neodlučujući gde će se naći, ali vremenom zapati neka čudna osećanja neraskidivosti, i kuda god da krene i gde god da ga život povede, sa sobom ponese nit za koju može da se uhvati i vrati natrag odakle je pošao. Zapljusne ga osećanje, u početku češće a kasnije sve ređe i ređe, i hoće da se vrati, ali ga neko ko se nađe tu spreči i ne dozvoli mu. Otrgne ga drsko i njegova pobuna je uzaludna, jer prošlost je osuđena da gubi i nestaje. 

   Tvoj grad i dalje postoji, i ljudi koji u njemu žive ne pamte tvoje ime. Uglačano kamenje po kojem hodam ćuti, ne progovara. Kao da je zavet tišine dalo samome Bogu. Ni moja stopla, niti moj jecaj neće ga probuditi iz tog smiraja. Zidovi kuća neće mi ništa reći o tebi, ali zvona sa tornjeva okolnih crkava neće nadjačati moj krik potrebe da te ovde pronađem u svemu. I tebe, i sve one koje si povela sa sobom onoga dana kada je tvoja senka poslednji put padala pod krošnjama i lepila za zemlju, preklinjajući te da staneš!

  Čovek uglavnom oskudeva u hrabrosti, a ništa mu ne može više nauditi od toga. Nateraju ga da krene, ode nekuda, ni sam ne razbirajući razlog, i on slepo posluša. Dozove svu svoju patnju, i ta ista patnja mu u najvećem bolu postaje uteha. Pokaje se i hoće da se vrati, ali ga neko ko se nađe tu spreči i ne dozvoli mu. Pribije ga uz sebe čvrsto i njegova snaga je slaba da se odupre. 

  Tvoj grad se razmeće svojom podmuklom veštinom da me privuče k sebi kad god iz njega krenem. Zna da mi je doživotni dužnik, i da svoje dugove nikada ne može isplatiti. Sva tvoja imanja, stečena i izgubljena, ništa su u odnosu na sve ono što je ovde ostavljeno. Grad koji te je grlio i povređivao, ostaje sa one strane reke. Neće te u njemu nikad niko više spomenuti, jer su sva svedočanstva o tebi nestala. Ni zemlja koja te je čvrsto zagrlila na svom pragu i nestala, neće ti pronaći trag i korene, ne zato što je bila nadmena u svojoj škrtosti, nego zato što je rastrgnuta u svojoj nemoći. 

Упирао сам прстом у сваку,

улице су их низале.

Свака је имала свој парфем,

али само њен сам познавао.

Са највише зграде у граду

гледао сам где би могла бити.

испод гомиле кишобрана

само асфалт и мокре фасаде.

Ако неко види моју малу

како хода, бежи некуда

нека је заустави и каже

и даље је тражим свуда. 

Ако неко види моју малу

како хода, бежи некуда,

нека запамти тело и лице,

по прстима ми је обрис њен.

Lebdim nad tobom i posmatram spoznaju tvoje samoće koja te obasipa. Moje prisustvo ne primećuješ, niti bilo ko od ostalih dok te tapšu po ramenu i nude svoje obamrle emocije i sažaljenja.

I do njih ti nije stalo, njihovo sve što ti ostavljaju nije ni delić onoga što sam ti uzimao i donosio. Tvoju sreću sam delio unesrećenima i spašavao im živote tvojim moćima. Rasipao tvoje sunčane dane noseći ih u najdalje zimske predele. Tvoja pisma čitao javno i u njima pronalazio nenapisane priče koje sam prodavao u bescenje posrnulim zakupcima tuđih sudbina.  Bio omiljen u svakom društvu noseći oko vrata lanac sa medaljonom u kom je blistala tvoja slika. Na toplim grudima ga stiskao i tvoj lik u njemu, jer sam znao da si samo ti kamen života koji mi uliva dah. Miris tvoje kože koja mi se primicala usnama kad god bih te sreo u svojim razmišljanjima, bila je najskuplja stvar koju sam mogao da priuštim sebi. I tvoje prisustvo po mojim svetovima čije slike niko neće uspeti nikad naslikati, ostaće tajna svima onima koji su svoju ljubav lako pronašli i sačuvali, jer će njihovi talenti doživotno osporavati naše. 

Uzalud se trude svi oni koji te sada posmatraju i tumače tvoj lik. Neće o njemu napisati ništa, neće naslikati ništavilo u tvojim očima.  Trud je njihov slab u tvojoj hrabrosti da sačuvaš dostojanstvo, da te ospore, i sa tobom svu tvoju ljubav koja je obećana meni. 

Lebdim nad tobom i donosim miris kiše. Ona osvežava tvoje lice i vraća rumenilo tvojim obrazima. Hladan vazduh koji struji oko tebe je znak mog prisustva i osetiš me samo ti. Ostali me se plaše, jer se boje da ću te povesti ako mi se predaš. Čuvaju tvoje kapije i prozore, ali moja silina je jača od njihove uzaludne budnosti. Tu su oko tebe i već guše svojim podlim nastojanjima da me zaboraviš i postaneš deo njih.

Njihovo sve što ti ostavljaju nije ni delić onoga što sam ti uzimao i donosio. Moju radost raznosiš usamljenima i spašavaš im živote mojim istrajnostima. Moje knjige nudiš obespravljenima, noseći ih krišom u najtoplije pustinjske predele. Tamo ih čitaš javno i tumačiš željnima izbavljenja. Ko god da te ismeje pokazuje svoje slepilo, gazi dar života i svega onoga datog nam. 

Svi oko tebe kad god ti priđu, iznova opravdavaju svoje prisustvo, a ti ih sažaljevaš što svoje vreme troše na tvoju bliskost ni sami ne znajući zašto. Puštaš ih da veruju svojim plemenitim porivima iz kojih se nikad ništa neće izroditi. Tvoja sreća je otišla sa mnom, tvoja sreća će sa mnom i doći ponovo. Kada shvatiš da sam tu, kada primetiš moje prisustvo u svojim odajama.

Tragaš za nekim svojim početkom dok životi prolaze pored tebe. Gledaš ih i nezainteresovano tumačiš. Prilagođavaš svoje radosti tuđim prosečnostima i gubiš u nespojivim razlozima zajedničkih shvatanja. Čekaš da ti prođe dan, a onda se setiš da sam ti jednom davno rekao  da je to greh. Pronađeš svoju staru  knjigu i iščitavaš omiljene citate. Znaš ih napamet ali tražiš ih, jer želiš da se ponovo uveriš da su tu, da su isti. U njima vreme stoji. Čekaš me da se pojavim i donesem nove cinične osmehe u kojima pronalaziš razloge svoje sreće. 

Znam da kada god pomisliš na mene, trgneš se i usplahireno odeš u drugi kraj sobe, tamo gde ja nisam. Svetlost koja dopire sa velikih prozora i nestaje u svilenim zavesama, te tera da ostaneš, jer ipak znaš da ja nisam razlog tvoga straha. Kada ti se ponudim, nikada me ne odbiješ i provodiš svoje vreme sa mnom pričajući o nevažnim stvarima života. Ispod toga se krije naša istina, ona neraskidiva nit koja nas je spojila i uvezala tako čvrsto da je nikada ni mi sami nećemo rastrgati. Topao čaj iz najfinijeg porcelana više mi ni ne nudiš, staviš ga ispred mene neosetnim ritmom kojim se krećeš kada me god ugledaš. Ponudim ti par nekih neubedljivih razloga za društvo i ti ih prihvatiš. Naše su teme tako jednostavne i lake, ni jedna se pesma iz naših razgovora ne može izroditi. Čoveku je tako suđeno da voli čudne stvari ali da ih se plaši. U mojim temama je sva istina koju ti želiš da znaš o životu, o nama, o drugima. O prošlosti koja beše, vremenu koje dolazi. Svojim potvrđivanjem uveravaš me da sam u pravu, i ako je ta moja istina neprimenjiva. Tu gde sam te pronašao niko od onih koje znam gotovo nikada ni ne prođe, i teško mi je da objasnim ako me slučajno pitaju bilo šta o tebi. Ostavljam ih u mišljenju, da sve što im kažem o tebi, može a i ne mora biti tako. Ali moje zanimanje za to je neprimetno. Ko bi ikada tebe mogao razumeti a da ne uroni u svet otet nam davno od nekih okrutnih ljudi. 

Tvoj vrt, naviknut na moje otimanje tišine, nas i ovog puta nosi stazama svog beskraja. Pažljivo, kao da se plašiš prepreka, koračaš pored mene spuštene glave. Tvoja radost je tako vešto prikrivena. Uveseljavam te svojim naivnim tumačenjem sveta. Iskradem ti osmeh i smelost da me pogledaš u oči i pogledom izgovoriš hiljadu reči koje nećeš nikada izustiti. Dan nam odmiče a sunce odlazi negde na zapad i oboje želimo da ja odem, dok me ponovo ne potražiš.

Kada me pitaju o ljubavi,  dvoumim se da li da pričam o nama, ili kako je u svetim knjigama to naređeno. Nasmejem se neprimetno, negde duboko u sebi zagrlim tebe i znam samo da iza svih naših prozora, preko kojih smo navukli teške habaste zavese, po neka ljubav stoji i čeka da joj dođemo.

Poklanjam ti knjigu iz koje ćeš naučiti sve o svom propalom svetu, čije tragove srećeš u mimohodu sa mnom. I dok stojiš sa strane i meni otvaraš put, posmatram ti lice koje mora da me voli. Moje su priče jače od tvoje želje da odem. Hodamo kroz istrošenu prošlost, čiji se fragmenti bude i oživljavaju našim divljenjem. Pokloniš mi svoj svet a ja dođem s vojskom osvajača i razorim ga. Biće ti teško da se oporaviš ali ustaješ i ponovo me tražiš. Postanem tvoja najvrednija dragocenost, a da se ni ne pripremim za tu počast. U tvom savršenom svetu jedina je mana tvoj pristanak da dođem i razorim ga. Nametnem svoje zakone koje ne možeš podneti, dovedem ti bezbroj gladnih halapljivih duša koje ne možeš nahraniti, bacim ti ih pred noge i naredim da ih služiš. Tvoja odanost i vernost precenjuju moju snagu, dobijenu tek pred tvojim vratima.

Poklanjam ti knjigu, i u njoj na svakoj stranici po mapu, po kojoj možeš pobeći iz svih mojih bitaka. I dok stojiš sa strane i meni otvaraš prolaz, posmatram ti ruke koje mi žele dobrodošlicu. Moj dolazak ti je draži od rađanja sunca. Pričamo o davnoj prošlosti koja nas zasmejava svojom naivnošću. Pokloniš mi svoj svet a ja dođem sa hordom ratnika i sve pobede pripišem sebi samom. Jednostavno se popneš na pobedničko postolje i uručiš mi orden i cveće. U tvom savršenom svetu jedina je mana tvoj pristanak da mi otvoriš vrata i predaš bez borbe. Uručim ti knjigu zakona, kojih se slepo pridržavaš a tvoja odanost i vernost precenjuju moju snagu, dobijenu tek pod tvojim nogama. 

Poklanjam ti knjigu, i ukoliko je dobro isčitaš znaćeš kako da me zaboraviš, i sa mnom u zaboravu sve svoje propale snove. Dolazim ti sav izranjavan i molim za meleme. Posmatram tvoje lice i teram podanike da ti se klanjaju. Tvoje oči su mi draže od sijanja sunca. Pričamo o nekoj prošlosti koja kao da nije bila naša. Nudiš mi slike i ubeđuješ da smo to mi na njima. U tvom savršenom svetu jedina je mana to što mi sve opraštaš. Dajem ti spisak svojih neispunjenih obećanja, na koja ne obraćaš pažnju.Tvoja odanost i vernost precenjuju moju snagu, iznedrenu iz tvoje poslušnosti.

Zatvaraš korice knjige i prihvataš život. Pronađeš mene negde izgubljenog u njemu. Čekaš da odrastem, poskidam sve sa sebe i postanem ono što ustvari jesam, uprkos svakom mom poricanju.

Tvoj, i samo tvoj! 

Duša koja se izmiče podnebesju, izvedena pred sud i zakon, kriva je!

U šaci svoje sudbine, u bolu se rađa, živi i umire.

Pre toga bilo ničega nije, nakon toga ničega biti neće.

Ptice će i dalje leteti u begu, nebo padati i rušiti snove i nadanja.

Jedino će suze pustinji biti spas a izgubljenima bespuće izlaz.

Sa kamene maske osmeh koji se mrvi verno laže publiku moje drame.

Zato posle spuštanja zavese nemojte voleti kao ja, plakati i smejati se, nemojte kao ja.

Nemojte čitati priče koje pišem, niti otvarati vrata ispred kojih stojim.

Duša koja se izmiče podnebesju, izvedena pred sud i zakon, kriva je!

U šaci svoje sudbine, u bolu se rađa, živi i umire.

Posle ove priče sve će ostati isto.

Ptice će i dalje leteti u begu, nebo padati i rušiti snove i nadanja.

Jedino će suze pustinji biti spas a izgubljenima bespuće izlaz.

Sa mog umiljatog lica plač koji se razmeće, otkriva istinu publici moje drame.

Zato ako ste krenuli, nemojte putem kojim idem ja.

Kada budete zgrešili, nemojte isto što sagreših i ja.

Ne pišite muziku za pesme koje stvaram i ne otvarajte prozore suncu koje vam ja donesem.

Ako ikada budete povredili nekoga, neka to ne bude biće koje sam povredio ja.

Kada budete čuli sa koje strane sveta dopire smeh, na suprotnoj ću biti ja.

Onoga jutra kad srećan bude svak, baš toga jutra se neću probuditi ja.

Moje reke će doveka daviti svoje obale, a moje kiše trovati pašnjake.

Duši koja se izmiče podnebesju suđeno je tako biti.

U šaci svoje sudbine, u bolu se rađa, živi i umire. 

A ptice će i dalje leteti u begu, i jedino će suze pustinji biti spas.

Posle ove priče sve će ostati isto.

Te smo noći poslednji put posmatrali mesec.Hiljade kilometara udaljenog od svih, tako je bio nalik meni.

Od tada ga više nisam video. Izbledeo je i ugasio se, i naglo nestao. Ako ga vedre noći ponovo nađu i vrate, i okače na staro mesto, a on zasija svojim istim sjajem, ja to videti neću. Neće to biti moj mesec, sjajan i pegav, već neki tuđi, nepoznat i lažan. Donešen ko zna odakle i ko zna za koga, sijaće drugima. Voleće ga drugi ljudi, gađati kamenčićima u ogledalu reke, gledati kako se razliva u talasima. Osvajati i tumačiti, sve će to neki drugi ljudi.

Ja, ispraćen u samoću, kojoj se zaklinjem na doživotnu vernost, i ti, sa one strane kapije u kutku svoje sigurnosti, nećemo više imati mesec. Naš je mesec izbledeo, ugasio se i naglo nestao. Ti ćeš za uzvrat dobiti nekolicinu promašenih ljubavi kojima se nadaš, ali ko bi tebe voleo više od mene i mog meseca. U mojoj samoći, bez njegovog sjaja, kojoj slepo nudim ostatak života, te nade nema. Izbledela je i ugasila se, i naglo nestala.

Ostajem gde sam bio. Hiljade kilometara daleko od svih, ali samo na par koraka od tebe!

Već godinu dana posle ujedinjenja, u glasilu novosadskih radikala, stranke koja je najviše doprinela prisajedinjenju Vojvodine Srbiji, listu "Zastava", broj 235 od 18.XI 1919. - izašao je članak pod nazivom, "Plači Vojvodino", u kojem se, između ostalog, navodi i ovo: "...Mi, Vojvođani, smo bili prvi koji smo bez ikakvih prethodnih pogodaba na Velikoj Narodnoj Skupštini, 25. novembra prošle godine, rešili da kidamo veze s Ugarskom i tražimo da budemo sa Srbijom jedno telo, jedna duša. Odrekosmo se i svoje privremene Vlade, da i na taj način dokažemo svoju lojalnost prema novoj, zajedničkoj, nam domovini...Posle smo išli još dalje. Dali smo, i davali smo, i kapom i šakom, svima i svakome...Međutim, šta se dogodilo? U naše pitome krajeve, slegoše se čete pljačkaša, razbojnika i zelenaša, te nemilice počeše isisavati srž i sokove zaprepašćene, i pod utiskom velikih događaja, opijene i bunovne Vojvodine..." Početkom 20-tih godina u Vojvodini su masovno otpuštani činovnici Nemci i Madjari, ali i nepouzdane Lale. Zamenjuju ih Srbijanci, kao poverljiv, "državotvorni", elemenat. "...Dolazili su bez ljubavi za Vojvodinu, revoltovani etničkim šarenilom njenog društva, uvereni da čine patriotsko delo, pljačkajući je i degradirajući je...remeteći narodnosni mir nas" (Vasa Stajić, 1922) Prelazak sa srednjoevropskog na balkanski način upravljanja, bio je kulturni šok, naročito za Vojvodinu, jer je bila predmet posebnog izrabljivanja.

Zabrinuta, uz skut svoje pesme klečiš, 

ona ti je rada upiti reči i suze.

Sama se isčitava od svoje siline

kako bi ti bore sa bledog lica sprala.

Pogled koji dižeš ka usamljenoj seni

što se kroz prozor u oči ti ukrada

izmenila bi vešto za godina mnogo

koje zbog tereta iz krila svog bacaš.

U zraku Sunca sobe tvojih nemira

vidiš još sebe sa senkama drugih.

Tako bi im lako mogla prići

da nije svih oblaka u dvorištu ti palo.

Veče se sprema za umorne dane,

mogla bi sa zorom dočekati koga.

Iz tvoje molitve provejava nada,

a sada tiho spiš, odveć je kasno.