Zabrinuta, uz skut svoje pesme klečiš, 

ona ti je rada upiti reči i suze.

Sama se isčitava od svoje siline

kako bi ti bore sa bledog lica sprala.

Pogled koji dižeš ka usamljenoj seni

što se kroz prozor u oči ti ukrada

izmenila bi vešto za godina mnogo

koje zbog tereta iz krila svog bacaš.

U zraku Sunca sobe tvojih nemira

vidiš još sebe sa senkama drugih.

Tako bi im lako mogla prići

da nije svih oblaka u dvorištu ti palo.

Veče se sprema za umorne dane,

mogla bi sa zorom dočekati koga.

Iz tvoje molitve provejava nada,

a sada tiho spiš, odveć je kasno.