Već godinu dana posle ujedinjenja, u glasilu novosadskih radikala, stranke koja je najviše doprinela prisajedinjenju Vojvodine Srbiji, listu "Zastava", broj 235 od 18.XI 1919. - izašao je članak pod nazivom, "Plači Vojvodino", u kojem se, između ostalog, navodi i ovo: "...Mi, Vojvođani, smo bili prvi koji smo bez ikakvih prethodnih pogodaba na Velikoj Narodnoj Skupštini, 25. novembra prošle godine, rešili da kidamo veze s Ugarskom i tražimo da budemo sa Srbijom jedno telo, jedna duša. Odrekosmo se i svoje privremene Vlade, da i na taj način dokažemo svoju lojalnost prema novoj, zajedničkoj, nam domovini...Posle smo išli još dalje. Dali smo, i davali smo, i kapom i šakom, svima i svakome...Međutim, šta se dogodilo? U naše pitome krajeve, slegoše se čete pljačkaša, razbojnika i zelenaša, te nemilice počeše isisavati srž i sokove zaprepašćene, i pod utiskom velikih događaja, opijene i bunovne Vojvodine..." Početkom 20-tih godina u Vojvodini su masovno otpuštani činovnici Nemci i Madjari, ali i nepouzdane Lale. Zamenjuju ih Srbijanci, kao poverljiv, "državotvorni", elemenat. "...Dolazili su bez ljubavi za Vojvodinu, revoltovani etničkim šarenilom njenog društva, uvereni da čine patriotsko delo, pljačkajući je i degradirajući je...remeteći narodnosni mir nas" (Vasa Stajić, 1922) Prelazak sa srednjoevropskog na balkanski način upravljanja, bio je kulturni šok, naročito za Vojvodinu, jer je bila predmet posebnog izrabljivanja.
