Te smo noći poslednji put posmatrali mesec.Hiljade kilometara udaljenog od svih, tako je bio nalik meni.
Od tada ga više nisam video. Izbledeo je i ugasio se, i naglo nestao. Ako ga vedre noći ponovo nađu i vrate, i okače na staro mesto, a on zasija svojim istim sjajem, ja to videti neću. Neće to biti moj mesec, sjajan i pegav, već neki tuđi, nepoznat i lažan. Donešen ko zna odakle i ko zna za koga, sijaće drugima. Voleće ga drugi ljudi, gađati kamenčićima u ogledalu reke, gledati kako se razliva u talasima. Osvajati i tumačiti, sve će to neki drugi ljudi.
Ja, ispraćen u samoću, kojoj se zaklinjem na doživotnu vernost, i ti, sa one strane kapije u kutku svoje sigurnosti, nećemo više imati mesec. Naš je mesec izbledeo, ugasio se i naglo nestao. Ti ćeš za uzvrat dobiti nekolicinu promašenih ljubavi kojima se nadaš, ali ko bi tebe voleo više od mene i mog meseca. U mojoj samoći, bez njegovog sjaja, kojoj slepo nudim ostatak života, te nade nema. Izbledela je i ugasila se, i naglo nestala.
Ostajem gde sam bio. Hiljade kilometara daleko od svih, ali samo na par koraka od tebe!
