Zabrinuta, uz skut svoje pesme klečiš,
ona ti je rada upiti reči i suze.
Sama se isčitava od svoje siline
kako bi ti bore sa bledog lica sprala.
Pogled koji dižeš ka usamljenoj seni
što se kroz prozor u oči ti ukrada
izmenila bi vešto za godina mnogo
koje zbog tereta iz krila svog bacaš.
U zraku Sunca sobe tvojih nemira
vidiš još sebe sa senkama drugih.
Tako bi im lako mogla prići
da nije svih oblaka u dvorištu ti palo.
Veče se sprema za umorne dane,
mogla bi sa zorom dočekati koga.
Iz tvoje molitve provejava nada,
a sada tiho spiš, odveć je kasno.
