Tragaš za nekim svojim početkom dok životi prolaze pored tebe. Gledaš ih i nezainteresovano tumačiš. Prilagođavaš svoje radosti tuđim prosečnostima i gubiš u nespojivim razlozima zajedničkih shvatanja. Čekaš da ti prođe dan, a onda se setiš da sam ti jednom davno rekao da je to greh. Pronađeš svoju staru knjigu i iščitavaš omiljene citate. Znaš ih napamet ali tražiš ih, jer želiš da se ponovo uveriš da su tu, da su isti. U njima vreme stoji. Čekaš me da se pojavim i donesem nove cinične osmehe u kojima pronalaziš razloge svoje sreće.
Znam da kada god pomisliš na mene, trgneš se i usplahireno odeš u drugi kraj sobe, tamo gde ja nisam. Svetlost koja dopire sa velikih prozora i nestaje u svilenim zavesama, te tera da ostaneš, jer ipak znaš da ja nisam razlog tvoga straha. Kada ti se ponudim, nikada me ne odbiješ i provodiš svoje vreme sa mnom pričajući o nevažnim stvarima života. Ispod toga se krije naša istina, ona neraskidiva nit koja nas je spojila i uvezala tako čvrsto da je nikada ni mi sami nećemo rastrgati. Topao čaj iz najfinijeg porcelana više mi ni ne nudiš, staviš ga ispred mene neosetnim ritmom kojim se krećeš kada me god ugledaš. Ponudim ti par nekih neubedljivih razloga za društvo i ti ih prihvatiš. Naše su teme tako jednostavne i lake, ni jedna se pesma iz naših razgovora ne može izroditi. Čoveku je tako suđeno da voli čudne stvari ali da ih se plaši. U mojim temama je sva istina koju ti želiš da znaš o životu, o nama, o drugima. O prošlosti koja beše, vremenu koje dolazi. Svojim potvrđivanjem uveravaš me da sam u pravu, i ako je ta moja istina neprimenjiva. Tu gde sam te pronašao niko od onih koje znam gotovo nikada ni ne prođe, i teško mi je da objasnim ako me slučajno pitaju bilo šta o tebi. Ostavljam ih u mišljenju, da sve što im kažem o tebi, može a i ne mora biti tako. Ali moje zanimanje za to je neprimetno. Ko bi ikada tebe mogao razumeti a da ne uroni u svet otet nam davno od nekih okrutnih ljudi.
Tvoj vrt, naviknut na moje otimanje tišine, nas i ovog puta nosi stazama svog beskraja. Pažljivo, kao da se plašiš prepreka, koračaš pored mene spuštene glave. Tvoja radost je tako vešto prikrivena. Uveseljavam te svojim naivnim tumačenjem sveta. Iskradem ti osmeh i smelost da me pogledaš u oči i pogledom izgovoriš hiljadu reči koje nećeš nikada izustiti. Dan nam odmiče a sunce odlazi negde na zapad i oboje želimo da ja odem, dok me ponovo ne potražiš.
Kada me pitaju o ljubavi, dvoumim se da li da pričam o nama, ili kako je u svetim knjigama to naređeno. Nasmejem se neprimetno, negde duboko u sebi zagrlim tebe i znam samo da iza svih naših prozora, preko kojih smo navukli teške habaste zavese, po neka ljubav stoji i čeka da joj dođemo.
