R...A...D...O...M...I...R

Lebdim nad tobom i posmatram spoznaju tvoje samoće koja te obasipa. Moje prisustvo ne primećuješ, niti bilo ko od ostalih dok te tapšu po ramenu i nude svoje obamrle emocije i sažaljenja.

I do njih ti nije stalo, njihovo sve što ti ostavljaju nije ni delić onoga što sam ti uzimao i donosio. Tvoju sreću sam delio unesrećenima i spašavao im živote tvojim moćima. Rasipao tvoje sunčane dane noseći ih u najdalje zimske predele. Tvoja pisma čitao javno i u njima pronalazio nenapisane priče koje sam prodavao u bescenje posrnulim zakupcima tuđih sudbina.  Bio omiljen u svakom društvu noseći oko vrata lanac sa medaljonom u kom je blistala tvoja slika. Na toplim grudima ga stiskao i tvoj lik u njemu, jer sam znao da si samo ti kamen života koji mi uliva dah. Miris tvoje kože koja mi se primicala usnama kad god bih te sreo u svojim razmišljanjima, bila je najskuplja stvar koju sam mogao da priuštim sebi. I tvoje prisustvo po mojim svetovima čije slike niko neće uspeti nikad naslikati, ostaće tajna svima onima koji su svoju ljubav lako pronašli i sačuvali, jer će njihovi talenti doživotno osporavati naše. 

Uzalud se trude svi oni koji te sada posmatraju i tumače tvoj lik. Neće o njemu napisati ništa, neće naslikati ništavilo u tvojim očima.  Trud je njihov slab u tvojoj hrabrosti da sačuvaš dostojanstvo, da te ospore, i sa tobom svu tvoju ljubav koja je obećana meni. 

Lebdim nad tobom i donosim miris kiše. Ona osvežava tvoje lice i vraća rumenilo tvojim obrazima. Hladan vazduh koji struji oko tebe je znak mog prisustva i osetiš me samo ti. Ostali me se plaše, jer se boje da ću te povesti ako mi se predaš. Čuvaju tvoje kapije i prozore, ali moja silina je jača od njihove uzaludne budnosti. Tu su oko tebe i već guše svojim podlim nastojanjima da me zaboraviš i postaneš deo njih.

Njihovo sve što ti ostavljaju nije ni delić onoga što sam ti uzimao i donosio. Moju radost raznosiš usamljenima i spašavaš im živote mojim istrajnostima. Moje knjige nudiš obespravljenima, noseći ih krišom u najtoplije pustinjske predele. Tamo ih čitaš javno i tumačiš željnima izbavljenja. Ko god da te ismeje pokazuje svoje slepilo, gazi dar života i svega onoga datog nam. 

Svi oko tebe kad god ti priđu, iznova opravdavaju svoje prisustvo, a ti ih sažaljevaš što svoje vreme troše na tvoju bliskost ni sami ne znajući zašto. Puštaš ih da veruju svojim plemenitim porivima iz kojih se nikad ništa neće izroditi. Tvoja sreća je otišla sa mnom, tvoja sreća će sa mnom i doći ponovo. Kada shvatiš da sam tu, kada primetiš moje prisustvo u svojim odajama.

Tragaš za nekim svojim početkom dok životi prolaze pored tebe. Gledaš ih i nezainteresovano tumačiš. Prilagođavaš svoje radosti tuđim prosečnostima i gubiš u nespojivim razlozima zajedničkih shvatanja. Čekaš da ti prođe dan, a onda se setiš da sam ti jednom davno rekao  da je to greh. Pronađeš svoju staru  knjigu i iščitavaš omiljene citate. Znaš ih napamet ali tražiš ih, jer želiš da se ponovo uveriš da su tu, da su isti. U njima vreme stoji. Čekaš me da se pojavim i donesem nove cinične osmehe u kojima pronalaziš razloge svoje sreće. 

Znam da kada god pomisliš na mene, trgneš se i usplahireno odeš u drugi kraj sobe, tamo gde ja nisam. Svetlost koja dopire sa velikih prozora i nestaje u svilenim zavesama, te tera da ostaneš, jer ipak znaš da ja nisam razlog tvoga straha. Kada ti se ponudim, nikada me ne odbiješ i provodiš svoje vreme sa mnom pričajući o nevažnim stvarima života. Ispod toga se krije naša istina, ona neraskidiva nit koja nas je spojila i uvezala tako čvrsto da je nikada ni mi sami nećemo rastrgati. Topao čaj iz najfinijeg porcelana više mi ni ne nudiš, staviš ga ispred mene neosetnim ritmom kojim se krećeš kada me god ugledaš. Ponudim ti par nekih neubedljivih razloga za društvo i ti ih prihvatiš. Naše su teme tako jednostavne i lake, ni jedna se pesma iz naših razgovora ne može izroditi. Čoveku je tako suđeno da voli čudne stvari ali da ih se plaši. U mojim temama je sva istina koju ti želiš da znaš o životu, o nama, o drugima. O prošlosti koja beše, vremenu koje dolazi. Svojim potvrđivanjem uveravaš me da sam u pravu, i ako je ta moja istina neprimenjiva. Tu gde sam te pronašao niko od onih koje znam gotovo nikada ni ne prođe, i teško mi je da objasnim ako me slučajno pitaju bilo šta o tebi. Ostavljam ih u mišljenju, da sve što im kažem o tebi, može a i ne mora biti tako. Ali moje zanimanje za to je neprimetno. Ko bi ikada tebe mogao razumeti a da ne uroni u svet otet nam davno od nekih okrutnih ljudi. 

Tvoj vrt, naviknut na moje otimanje tišine, nas i ovog puta nosi stazama svog beskraja. Pažljivo, kao da se plašiš prepreka, koračaš pored mene spuštene glave. Tvoja radost je tako vešto prikrivena. Uveseljavam te svojim naivnim tumačenjem sveta. Iskradem ti osmeh i smelost da me pogledaš u oči i pogledom izgovoriš hiljadu reči koje nećeš nikada izustiti. Dan nam odmiče a sunce odlazi negde na zapad i oboje želimo da ja odem, dok me ponovo ne potražiš.

Kada me pitaju o ljubavi,  dvoumim se da li da pričam o nama, ili kako je u svetim knjigama to naređeno. Nasmejem se neprimetno, negde duboko u sebi zagrlim tebe i znam samo da iza svih naših prozora, preko kojih smo navukli teške habaste zavese, po neka ljubav stoji i čeka da joj dođemo.