У години обележавања стогодишњице оптирања бројног нашег живља из Мађарске у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца након завршетка Првог светског рата, вредно је осврнути се на оптацију као мотив у нашој књижевности, на који наилазимо у њеним траговима. Тек подсећањем на судбине које су трајно обележиле животе свих оних душа које су се на оптацију одлучиле, а без чијег се помињања не може заокружити хроника ХХ века, стећи ћемо потпуну слику о последицама које су из тих догађаја проистекле. Оне ће се осетити деценијама након тога, како за оне који су – посве странствујући, кроз тај трагичан и болан процес прошли, тако и за српску мањину у Мађарској која је након оптације постала још малобројнија и готово безначајна.


Овим масовним одласком српског живља из мађарских насеља трајно је нестао наш идентитет из тих крајева, а са њим ишчезла и једна засебна култура, традиција и обичаји које су Срби у њима неговали и установљавали вековима уназад. Тужне поворке Срба, заувек напуштајући своја огњишта, исељавајући се из својих кућа, улица и сокака, одвеле су све те људе у неке нове пределе. Тај нестали свет отпорних и издржљивих душа данас провејава само у бледим сећањима понеких од нас. Њихов стари крај, села и градови и даље постоје, али већина без икаквог трага да су у њима некада живели Срби – пристојни, вредни и тихи. Подсећање на њих, данашње и будућих генерација, наша је дужност, како према прецима и прошлости, тако и потомцима и будућности.

Непостојање мотива оптације у стваралаштву наших художника, као и оних који су у њима саучествовали својеврстан је преседан у српској заоставштини која би морала баштинити дела инспирисана њоме и бити начело њеног свесног обликовања. Тек је неколико имена која су се својој обавези одазвала, док је на жалост већина остала нема. Анализом српског художественог стваралаштва у односу на поменуте догађаје покушаћемо бар донекле да одговоримо на питања која остају отворена.



 

ОПТАНТИ У КЊИЖЕВНОМ СТВАРАЛАШТВУ

ХХ ВЕКА


Обриси српског културно-художественог стваралаштва, утемељавани када и прве српске државе и земље, засновани су на стварним историјским догађајима и личностима. Основна обележја најраније српске књижевности и изображења били су наши владари, династије, светитељи, њихова житија и црквено предање, као и догађаји који су усмерили или променили ток и правац историје. Дакле од давнина стицана и сачувана заоставштина наших художника бејаше у најтешњој повезаности са свим оним што нас као народ дефинише. Раздобље између два рата ХХ века раскинуло је са вишевековним традициjaмa и испољило се у разнородности и експериментисању са разним актуелним европским књижевним школама, одбацујући форме претходника. Тиме смо неповратно изгубили своје изворне везе српске народне књижевности са душама њених протагониста.

Време пред нама, дела сладосна чувствима срдаца наших изграђују основе непоколебљиве наде да ће питање оптаната покренути много разлога за размишљања, откривања нових сазнања и напослетку спознају о догађајима који су тако брзо нестали из сећања српског народа. Дакле, овај јубилеј не треба да буде коначан, него управо супротно, први у низу и исходиште будућих сличних обележавања годишњица и подсећања на оптанте и њихове тешке судбине; порука о потреби стварања нове, односно обнове, художествене синтезе и одпочињања новог поглавља у развоју савременог српског стваралаштва. Зато позивамо све оне који ће тек оставити трага у художеству, да надахнути судбином оптаната створе и оставе бар једно своје дело, сматрајући га својом светом дужношћу.

Бавећи се феноменом заборава, који је нашем народу толико својствен и близак, истински ми је произведен утисак о хотимичном или нехотимичном настојању да своју прошлост, била она светла победничка или, пак, мрачна и трагична избришемо и заборавимо, све док је неке друге и будуће генерације не открију и осведоче њен значај и величину.

Ни сами сведоци оптирања, притиснути тескобом и неизвесношћу нису о својој трагедији оставили писаног или било каквог другог трага, иако је велика већина њих била писмена и образована. Нови светски сукоб свакако је томе доста допринео, бацивши у сенку пређашње догађаје и жртве, a доневши нова животна искушења и муке. Усмена сведочанства која су живела са њима, са њима су и отишла. Након нестанка последње генерације оптаната и она су замрла.

Зашто је двадесети век затајио? Вероватно је претходни, понешен романтичарским духом, изнедривши велика дела и отелотворивши давнашње жеље нашег народа, био сврсисходан и довољан. Уморивши се, зататајили су и сликари, писци и песници. Врли нови свет журећи у будућност, бавећи се стварањем и изградњом савременог човека новога доба, чија сећања изгледа нису смела бити оптерећена прошлим временима, није им дао могућности и прилике за то.

У томе прође двадесети век, углавном трагичан, саздан од великих технолошких достигнућа али дехуманизације човека и божанског у њему. У тишини о оптантима прохујао је у метежу већих, и остатку света значајнијих збивања. Оптанти, неопажени, остадоше скрајнути и убрзо заборављени. Њихов бол и тескоба никога ганула није. Академици им нису доделили место у науци, историчари значај у историји, Црква им није доделила светитеља заштитника. Нико им ништа доделио није, а рекли бисмо да и оно што им је по закону човека и природе припадало, одузето је. Ако потражимо било какве изворе у литератури, изображењу, на филму, у музици или каквом год другом художественоме правцу, нећемо наићи ни на један траг о оптантима, оптацији, њиховим животима и судбинама. Двадесети век дакле, упркос свој трагичности која их задесише, и која је морала бити забележена и сачувана – испричана, опевана и оплакана, остаде нем. Уистину, мало је дела која говоре о великим и важним догађајима настајало у првим тренуцима након што су се одиграли и догодили. Некада су, чини се, морале проћи деценије, па и столећа, како би били опажени и откривени. Најчешће захваљујући делима створеним од стране художника и културних делатника, који у прошлим, давним временима траже и проналазе надахнуће.

Што се тиче српских књижевника у Мађарској, далеких потомака бројних наших сеоба, путеви предодређености и лирских интуиција ретке воде кроз стваралачке процесе прожете националном историјом, доводећи их до истинске коначности из које проистичу њихова највреднија дела. Само наслућујемо њихова поетска осећања прожета сећањима на оптанте, односно на оне који су без својих сународника након оптације остали.

Они су сами и све их је мање. Стојан Вујичић у својој песми Расточење, насталој 1972. године зато поручује:

Умире злато

сребро се у црнину завило

камење је очи заклопило

догоревају устрептале свеће

сане и гине погубљено цвеће

клонули су ликови

немо запреше огњени точкови

Посредне последице оптирања угасиле су многа сребрна кандила небројених српских цркава у древној Горњој земљи, мајчинском крилу и родној груди нашег живља далеког од матице. Песник, као тихи сапатник великих историјских збивања, дубоко продире у крхкост својих савременика, угњетеног преосталог народа осуђењог на нестајање.

Извор надахнућа песничког изражаја код Војислава Галића, сентандрејског свештеника рођеног у Сантову, сродан је Вујичићевом. Употребом смелије метафоре он појашњава предодређени саставни део човековог бивствовања неодвојивог од бола, самоће и тескобе. Као и у претходним стиховима, и овде наслућујемо предумишљај песникових осећања:

Не постоје птице селице

са две отаџбине

без туђине

отме ли се земља од њих

ни небо није свачије

Из збирке песама Ветроград на Дунаву, објављене у последњој деценији ХХ века, Галић као да претказује поновно уздизање духовности, успостављајући чврсте везе садашњег са оновременим:

Наши покојници нису мртви

као њихови што су историја

наши и сада поје по црквама

кроз брујање звона успињу се небу

лествицом страдања узлазе у цркву

на чијим фрескама препозану себе

Иако се ни у овим стиховима неопажају директне везе са оптантима, кроз апстрактне песничке визије дознајемо да је исконски садржилац нестајући човек, управо онај без којег је српска заједница у Мађарској остала.

Синтеза поменутих и наведених трагова у српском стваралаштву неминовно нас доводи до закључка да се у ХХ веку недовољно пажње посветило случају оптаната и оптирања. Тек се у фрагментима дало наслутити о овом историјски важном догађају. На жалост, чак ни два највећа великана историје уметности, Дејан Медаковић и Динко Давидов, а чији је допринос науци непроцењив, нису довољно пажње посветили српским исељеницима из Мађарске, иако су се током целе своје научне каријере бавили Чарнојевићевим јатом и његовим културним наслеђем на тлу Угарске. Вредно је поменути и историчара Душана Ј. Поповића, у чијим ћемо се обимним делима упознати са историјом Срба у Угарској, али мало о тренутку оптације и оптантима.



ОПТАНТИ У КЊИЖЕВНОМ

СТВАРАЛАШТВУ XXI ВЕКА

 

 

Неправда заборава према свима онима који су кроз трагичан и болан процес оптирања прошли, исправљена је тек у нашем веку. Књижевник Драгомир Дујмов се у свом познатом делу Воз савести делимично бави и овим догађајем. Од седмог до четрнаестог поглавља подробно обрађује личне судбине оптаната, сликовито приказујући сву злу коб која их је задесила на њиховом путу живота. Досегавши сопственим чувствима искуственост њихове трагедије, наводи:

Оптанти су вечито живели у неком оловном ишчекивању које је било непрегледно и несхватљиво. Никада се нису превише удаљавали од вагона који су лети били претопли, а зими, пак, сувише хладни. Плашили су се да неко не задоцни. Ко зна, можда ће се већ следећег тренутка десити чудо. Још су увек веровали у несвакидашње ствари, јер су и они сами били део тог волшебног и гротескног света. Страховали су да им воз којим случајем не утекне. Надали су се најбољем. Изнад свих тих мрких вагона надвила се нека невидљива библијска нада која је одисала необичном вером.

Историчар Милан Мицић, између осталих, дарује нам књиге Срби оптанти из Мађарске у краљевини Југославији (1921–1941), Одисеја батањских срба, и више десетина есеја, бавећи се општим историјским процесом оптације и колонизације. Мицић у своме раду, не само као врсни историчар, него и сјајан писац, вешто испреда приче и осликава бројне тешкоће кроз које су оптанти пролазили, дотичући се појединачних судбина породица оптаната. Бавећи се оптацијом батањских Срба, коју назива одисејом, увиђа да она јесте парадигма за целокупан српски народ из Мађарске, јер у њиховој сеоби, њиховом покрету, одсликава се сва историјска судбина српског народа који јесте народ покрета, народ сеоба, народ миграција и народ лутања. Тако су и лутања оптаната из Мађарске и батањских Срба део те велике луталачке историје. Њихова количина наде коју су они понели са собом на том путу мешала се са количином горчине, на коју су у новој југословенској држави наишли. Без његовог доприноса на откривању свих чињеница, и увида у њих, историју свих ових догађаја и простора који су њима обухваћени, не би било могуће схватити у потпуности.

Вредан помена, из перспективе научног доприноса на овом пољу, свакако је и Др Гојко Маловић. Његов деценијски рад на истраживању и прикупљању свих чињеница и података резултирао је настанком књиге Сеоба у матицу објављене у два тома. Поред поменутих и наведених, ова фактографски изнешена научна студија, иначе Маловићева докторска дисертација, завређује подједнако наших похвала и поштовања.

“Голгота Срба оптаната”, књига Ранђела Раше Анђелковића, сарадника на терену др Гојка Маловића и афирмисаног хроничара који се јавности успешно представио са више монографија, опширно наводи цитате, усмена сећања и документа Срба оптаната. Како аутор сам наводи: оптирање већине Срба из Мађарске у Југославију било је непорециви пут голготе и одисеје, који назива – хроника туге. Погрдни називи којима су их додатно унижавали домаћи становници, попут дођоша, кофераша и празнова, само су увећавали већ довољно велики очај и тугу оптаната.

“За све оптанте који су се доселили у Војводину за време оптације једно је заједничко – велико разочарење у представнике власти и у народ који их је дочекао”.

Још једна књига прелепог и необичног наслова изнедрена је из пера потомкиње оптаната, Зорице Гашовић. “Лета Господња српских оптаната из Мађарске: од мртве страже српства до сеоба у матицу и даље: породична историја”. Како сам наслов књиге гласи, и овде је историјски догађај описан кроз призму породице која бива изложена свему ономе шта су ондашња времена донела бројним Србима оптантима. Богато илустрована фотографијама из старих породичних албума и документима из процеса оптације, ова књига је једно вредно сведочанство створено од стране потомака.

Остајемо у нади да ће молбе бити услишене од стране наступајуће младе генерације художника и културних прегалаца, како би се најзад створила библиографска грађа вредна озбиљније пажње. Непостојање поменутих догађаја као теме у, до данас, створеним делима окрњило је нашу заоставштину за будућност. Осврт на судбине оптаната могао би бити неисцрпан извор надахнућа свима који стреме откривању богате и трагичне српске историје, јер мотив оптације као градивно ткиво може створити и оставити само вредна и племенита дела художествености. Незаборав је одредница. Време пред нама даје прилику да то исправимо и урадимо. У име оних који су стварали у прошлости, као и у своје лично, делајући свесно и савесно у овоме времену и веку.

Радомир Чваркић