R...A...D...O...M...I...R

 U tvom životu teku dani, i visina sa koje ih posmatraš odaje njihov značaj. Jedinstvenost koju vidiš u svakom od njih čini te smelijim. Kada kreneš da se spuštaš u podgrađe svojih neosnovanih zebnji, gde svaki vetar neumorno kovitla ulicama, poneseš i osmeh na licu koji ne kriješ. Prolaznicima se učiniš čudnovato, ali ti sva njihova lica pospeš svojim raspoloženjem. Gordo produžiš stazom uzdignute glave, jer znaš da će već neka naredna kiša sprati sve ono što ostavljaš za sobom. I šta da učiniš da ovaj grad postane tvoj. Priđeš mu od nekud sa gomilom razuzdane sreće i sve preostalo što imaš samo je vera da je ona dostižna i obavezna. Ušetaš se tiho i nastaniš tik do puta koji te je tu doveo i više nikada ne potražiš svoj dom.

-Može li želja roditi uspeh? Da li je želja ičija majka?

Sediš na osunčanom pragu i pišeš neki svoj dnevnik. Nije te briga za odgovor. Sunce ti ne dozvoljava da jasno pogledaš u daljinu, greje tvoje umiveno lice. Davno posađeno semenje koje ti donosi plodove, ubraće svi koji tim putem prolaze, i nasitiće se a neće se ni zapitati čije bi moglo biti. Ti znaš.

Kroz podgrađe tvojih neosnovanih zebnji, po kojem zamišljeni ljudi guraju biciklove u svojim dugim šetnjama, gde svaki vetar neumorno kovitla ulicama, ostaje delić dana. Onog tvog. Da i njega sunce odnese sa sobom negde daleko na zapad i tamo ugasi zauvek.

  Tvoj grad ostaje s one strane reke, i u njemu ne stanuje više niko ko bi te potražio i zapitao gde si. Odem tamo i nigde ne pronađem tragove po kojima bi iko znao da su kaldrme trpele tvoje udarce u begu. Ne pronađem ni delić istorije koja mora sačuvati svedočanstvo tvog sećanja o mladosti i miru, donetom ratu ko zna od kuda, i odlasku i nestanku tvoje velike zemlje. Zemlje koja te je čvrsto zagrlila na svom pragu i nestala, a sve što ti je ostavila su sva tvoja sećanja i ništa sem toga. Ne zato što je bila nadmena u svojoj škrtosti, nego zato što je rastrgnuta u svojoj nemoći, nemajući išta drugo i dragoceno.

  Čovek se jednostavno rodi na nekom mestu, ne birajući ga i neodlučujući gde će se naći, ali vremenom zapati neka čudna osećanja neraskidivosti, i kuda god da krene i gde god da ga život povede, sa sobom ponese nit za koju može da se uhvati i vrati natrag odakle je pošao. Zapljusne ga osećanje, u početku češće a kasnije sve ređe i ređe, i hoće da se vrati, ali ga neko ko se nađe tu spreči i ne dozvoli mu. Otrgne ga drsko i njegova pobuna je uzaludna, jer prošlost je osuđena da gubi i nestaje. 

   Tvoj grad i dalje postoji, i ljudi koji u njemu žive ne pamte tvoje ime. Uglačano kamenje po kojem hodam ćuti, ne progovara. Kao da je zavet tišine dalo samome Bogu. Ni moja stopla, niti moj jecaj neće ga probuditi iz tog smiraja. Zidovi kuća neće mi ništa reći o tebi, ali zvona sa tornjeva okolnih crkava neće nadjačati moj krik potrebe da te ovde pronađem u svemu. I tebe, i sve one koje si povela sa sobom onoga dana kada je tvoja senka poslednji put padala pod krošnjama i lepila za zemlju, preklinjajući te da staneš!

  Čovek uglavnom oskudeva u hrabrosti, a ništa mu ne može više nauditi od toga. Nateraju ga da krene, ode nekuda, ni sam ne razbirajući razlog, i on slepo posluša. Dozove svu svoju patnju, i ta ista patnja mu u najvećem bolu postaje uteha. Pokaje se i hoće da se vrati, ali ga neko ko se nađe tu spreči i ne dozvoli mu. Pribije ga uz sebe čvrsto i njegova snaga je slaba da se odupre. 

  Tvoj grad se razmeće svojom podmuklom veštinom da me privuče k sebi kad god iz njega krenem. Zna da mi je doživotni dužnik, i da svoje dugove nikada ne može isplatiti. Sva tvoja imanja, stečena i izgubljena, ništa su u odnosu na sve ono što je ovde ostavljeno. Grad koji te je grlio i povređivao, ostaje sa one strane reke. Neće te u njemu nikad niko više spomenuti, jer su sva svedočanstva o tebi nestala. Ni zemlja koja te je čvrsto zagrlila na svom pragu i nestala, neće ti pronaći trag i korene, ne zato što je bila nadmena u svojoj škrtosti, nego zato što je rastrgnuta u svojoj nemoći.